Zašto deca treba da igraju šah?

Šah je igra bogata simboličkim funkcijama i igra sa visokim stepenom složenosti i čvrstim pravilima. Čemu šah može da nauči decu? Kad početi i na koji način? Otkrijte kakav pozitivan uticaj ova igra može da ima na vaše dete.

Šah je igra bogata simboličkim funkcijama u značenju te sintagme kako je shvata razvojna psihologija ili pedagogija. Strukturalno to je igra sa visokim stepenom složenost i čvrstim pravilima.

Veza šaha i matematike privukla je pažnju još klasičnih mislilaca epohe. Među velemajstorima značajan broj su matematičari. Ali postoji i sasvim druga strana priče… Pedagoge je privukla činjenica da se među velemajstorima šaha sve više sreću… deca!

Koje su koristi od igranja šaha?

  • Šah je moćno sredstvo kojim vežbamo rešavanje problema (problem situacije);
  • Šah veoma doprinosi razvoju dečjih kognitivnih veština (zaključivanje,dedukcija, indukcija…);
  • Šah uči decu vrednostima ozbljnog rada;
  • Šah doprinosi jačanju samopoštovanja kroz samoostvarivanje, samoizgrađivanje;
  • Šah čini da dete shvati ličnu odgovornost za vlastite akcije kao i da mora da prihvati njihove posledice;
  • Šah izgrađuje timski duh, dok istovremeno jača individualnost;
  • Pomaže deci pri stvaranju i učvršćivanju socijalnih iskustava jer šahovnica (šahovska tabla,polje) ustvari, UOKVIRUJE konfliktnu situaciju – tj. stvara uslove za mirnu, bezbednu diskusiju;
  • Utiče drastično na koncentraciju, vizuelizaciju, anticipaciju, odmerenost, analizu, apstraktno mišljenje, planiranje, angažuje intuiciju;
  • Pomaže detetu i učitelju (odraslom) da bolje upoznaju jedni druge kroz trening situacije;
  • Šah čini dete pametnijim.

Kako učiti decu igri šaha?

Puno je diskusija i mnogo ideja o tome kako decu, naročito mlađu, uvoditi u šah. Glavni problem na početku jeste kako održati entuzijazam i interesovanje deteta, dok ono ne razvije veštine koje su mu potrebne da ZAISTA počne da pobeđuje u igri.

Deca izgleda uče šah različito od odraslih: dok ovi drugi unapred razrađuju strategije, ekspertize, fokusirajući se na detalj preko koga dolaze do opšteg plana, deca počinju igru više na globalnom nivou, igrajući intuitivno, što omogućuje detetu da rapidno širi svoju bazu znanja. U šahu, slično kao i u muzici i matematici prethodno iskustvo nije ograničavajući faktor, a vrhunski dometi su mogući i kod sasvim mladih. Deca mogu da uče šah već sa 3-4 godine.

Kada dete igra šah, automatski mu sinhronizovano rade obe hemisfere mozga – i vizuelno, i intelektualno, i emotivno, a mozak funkcioniše na idealnoj frekvenciji od 6 do 10 herca. Deci već u fazi kad počnu da slažu figurice automatski pažnja ide ka tabli i moždana frekvencija se spušta.
Vreme šaha je došlo, a za to je mnoooogo razloga.

Drevna viteška igra

Pravom prapostojbinom šaha smatra se Kina – 64 polja šahovske table odgovaraju 64 trigrama ji đinga. Šah je dugo bio skrivan, bio je aristokratska, kraljevska igra. Sa dvorova Kine i Indije došao je do arapskog sveta gde su šahiste posebno cenili vladari, a preko Španije i Italije stigao je i u Evropu, Katolička crkva ga je u 16. i 17. veku prihvatila i vrlo brzo svrstala među sedam viteških veština. Svaki vitez je, pored jahanja, mačevanja, borbi kopljem, lukom i strelom, plivanja, pisanja sviranja i pevanja serenada dvorskim damama, morao da zna osnove šaha, inače nije mogao da bude rukopoložen za viteza. Šah je potom stigao na univerzitete, u 17, 18. i 19. veku veliki centri šaha bili su Nemačka, Poljska, Austrija, Češka, Francuska, a tek potom je ušao i u široke narodne mase.

Razvija koncetraciju i logiku

Šah je u mnogim zemljama danas školski predmet, redovan, redovan izborni ili izborni zato što umnogome ublažava veliki problem današnjih školskih sistema, budući da deca, čija je prosečna pažnja između četiri i šest minuta, igrajući šah razvijaju koncentraciju, što olakšava učiteljima i učiteljicama da održe čas. A to je važno kako bi se organizovalo i iskoristilo vreme kao neponovljiv resurs. Pritom, školski čas i u prvom i u osmom razredu traje 45 minuta, a razlika u sposobnosti dece je velika, i mentalno i emotivno. Učitelji imaju problem da prenesu neku ideju deci jer će već u petom minutu časa veliki broj učenika u razredu početi da šuška, minut-dva kasnije pola odeljenja će se vrpoljiti, a u sedmom-osmom celo odeljenje ih neće slušati, izuzev dece koja imaju koncentraciju, a kojoj je pak dosadno. Ako se taj problem ne rešava – mi neracionalno trošimo i ogromno vreme i potencijale dece. Zbog toga smo danas bistri ali „plitki“, imamo informaciju ali je ne obrađujemo, prenosimo je a uopšte o njoj kritički ne promišljamo, što sputava razvoj logike. Šah je igra koja je razvija.

Menadžeri u petoj godini

Kada deca igraju šah, ona povuku seriju poteza. Svaki potez je jedna odluka – nakon 20, 30, 50 poteza dete vidi posledicu svojih odluka. To je veza između akcije i reakcije. Kako dete donosi odluku? Tako što gleda, razmišlja, analizira, planira, izvodi i koriguje. Napali smo lovca, a protivnik neće ni da ga vraća ni da ga brani i on napada damu. Čim uzmemo lovca, izgubićemo damu. Znači, moramo korigovati. A to je analiziranje, planiranje, organizovanje, izvođenje, sinhronizovanje, korigovanje i kontrola. To su funkcije upravljanja – to je menadžment. Paradoks je da 12 godina kasnije ista ta deca uče menadžment na fakultetima za „menadžment u“, „menadžment za“, a to može da se nauči i razvije sa pet, šest godina – to je pravo vreme za šah. Tako samo odlažemo razvoj resursa i potencijala koji deca imaju.

Biraju reakciju

Kada dodamo šahovski sat, decu suočavamo sa vremenom. Svako od nas ima u sebi poseban program koji u svakom trenutku zna koliko je sati. Primer su ljudi koji se ujutru bude par sekundi, minut pre budilnika. Vreme je proizvod uma, a u toj horizontali postoje tri brzine uma – reaktivni, aktivni i proaktivni um. Reaktivni um – vidim i reagujem. Važna funkcija. U šahu učimo da biramo reagovanje jer je najčešći problem to što ljudi naviknu da reaguju na isti način i nerviraju se zbog istih stvari jer su svoje reakcije uslovili jednim sistemom. Šah pruža deci mogućnost da nauče da biraju reakciju: povuku potez, protivnik je napao pešaka: opcija 1 – pomeriti pešaka, opcija 2 – braniti pešaka, opcija 3 – napustiti protivnikovog pešaka ako može, opcija 4 – napasti neku drugu figuru, opcija 5 – ostaviti pešaka, prebaciti figuru na drugo krilo i osloboditi neki matni napad. To je izbor reagovanja, to je reaktivni um. Aktivni um zadužen je za visokomentalne funkcije – analiziranje, planiranje i predviđanje, a deca za od šest do devet meseci obuke to savladaju. Pa mali predškolac kaže: „Vidim šta smeraš.“ A iza toga su visokoduhovne sposobnosti – to je predviđanje budućnosti. Dete pravi neodbranjivu matnu pretnju u dva ili tri poteza, a tu sposobnost razvija kroz igru.

Upošljava ceo mozak – pažnja raste 300 odsto

Do devete-desete godine najbrži je razvoj mozga i neuronske mreže između dve hemisfere, ako su oni u ravnoteži, onda je i nervni sistem u ravnoteži. Školski sistemi u svetu, ne samo kod nas, prednost su dali levoj hemisferi – pamćenje, reprodukovanje, logičke i matematičke operacije, a emotivna, voljna, motivaciona vrednost, ona svrsishodna ne trenira se na pravi način i javlja se disbalans koji kasnije može proizvesti mnoge psihosomatske bolesti koje nastaju zbog neravnoteže.

Dobri u šahu, još bolji u školi

U prvom razredu fokus je na pažnji i koncentraciji, pri čemu se polako razvijaju i fotografsko pamćenje i memorija. U drugom se bavimo ličnošću deteta i usredsređujemo se na njegove obaveze, na to da ono realizuje svoje potencijale, da ih ostvari u školi. Više od 99,6 odsto dece šahista ima sve petice zato što im je već u drugom razredu koncentracija preko 10‒15 minuta i mogu da odslušaju ceo školski čas.

Uče se ferpleju

Osim edukativnog karaktera, šah ima i vaspitni i sportski, takmičarski karakter, ali i četvrtu dimenziju a to je prihvatanje ferpleja: kroz igranje šaha dete uči da prihvata pobede i poraze, da čestita protivniku, uči se samoaktuelizaciji i samopoštovanju, ali i poštovanju protivnika.

Sami znaju pravu meru

Ukoliko deca otkriju šah i nauče da ga igraju, nećete morati da im otimate mobilne uređaje, ona će ih sama ostaviti. Deca koja igraju šah sama prave ravnotežu, nauče da upravljaju vremenom, barataju njime kao predmetima – pola sata igrica, 20 minuta crtaća, sat vremena čitanja. Ako je planiralo da igra 30 minuta igricu, ono će je oko 30. minuta zaustaviti, a neće je igrati opet, i opet… Igre eksploatišu potrebu ljudi da danas budu bolji nego juče, a sutra bolji nego danas. Jure bodove i rekord, a ne mogu na drugom ili trećem nivou pobediti kompjuter jer je slika kraća nego luk reagovanja. Zato deca koriste pamćenje i u dugom krugu mozak reaguje sekvencu ranije… To je uslovljeno reagovanje, pa igrice mogu da traju satima i iscrpljuju nervni sistem deteta.

Život je kao šah

Analogija između šaha i života je veoma indikativna. Jedan od najvećih šahista svih vremena napisao je knjigu o tome kako se praktične stvari sa šahovske table mogu primenjivati u životu jer vladaju slične zakonitosti. Šah je pravedna igra jer u njemu nema laži i prevare. Naš veliki šahista Ljubojević rekao je da je šah svet bez laži, prevare i demagogije zato što pobedi uvek onaj koji sledi zakonitosti šaha primenljive u životu – onaj ko ume da planira u šahu, on će umeti da planira i u životu, onaj ko ume da raspoređuje vreme i resurse u šahu, on će umeti da raspoređuje i vreme i resurse i u životu. U šahu nema dobitka bez rizika, ni u životu nema uspeha bez rizika, svaki grabež se kažnjava – ako mi je primarno da pojedem figuru, izgubiću partiju, ako mi je u životu primarna jurnjava za novcem ispred duhovnih vrednosti, to neće biti dobro.

Izvor: najboljamamanasvetu.com42magazin.rs

(Visited 115 times, 1 visits today)